A nadasve, kada se dobro, baš dobro jelo i uživalo u domaćoj slanini, čvarcima, hurkama, džigernjačama, supama, gulašima i paprikašima, šniclama od po kile, gombocama, krofnama, uštipcima i naravno – rezancima sa sirom ili makom i gostilo sa ko zna još kojim đakonijama bogatih mirisa i ukusa. Pile se domaće rakije šljivovica, lozoa, kruškovača, kajsijevača, dunjevača, dudara što u glavu udara… i vina i špricera, al mlogo. Lepo je to sve sastavio i na gostoprimstvo rođaka, kumova i prijatelja gozbe i druženja podsetio Đorđe Balašević u pesmi „Al se nekad dobro jelo“.

Svega toga bilo je i na vojvođanskim salašima koji su nastajali ko zna od kada, a sigurno negde od 16. veka, pa do današnjih dana, kada se grade neki novi ni nalik onim starim, više kao kafane, restorani ili moteli. Mnogi su zadržali nekadašnji izgled, dodali nešto ovo, ali ono što je ostalo od davnina to je dobra domaća, prirodna hrana, rakije i vino.

Salaši predstavljaju poljoprivredno gazdinstvo, odnosno kuću sa okućnicom u polju, okruženu nepreglednim njivama, dosta udaljenu od naselja. Najviše ih ima u Bačkoj, na severu, u okolini Subotice i Sombora, ali i oko Srbobrana, Bečeja i na Čeneju, severno od Novog Sada, kao i u blizini okolnih novosadskih sela. Iako je posle Drugog svetskog rata srušeno na hiljade salaša, danas ih je u Vojvodini ostalo dovoljno da podsećaju na prošla vremena. Nekolicina ih je obnovljena i preuređena u turističke lokalitete.

Salašarska daska i šnenokle

Čenej je salašarsko naselje posebnog tipa, staro preko 750 godina. To je jedna od najvećih i jedinstvenih grupa salaša u Vojvodini. Između dva rata bilo je oko 440 salaša, a sada ih je upola manje. To salašarsko naselje je među retkima koje ima svoju školu i crkvu.

Među starim salašima su salaši Ćurčića, Kuzmanovića, Vlaovića ili stari salaši Šilića, Rakića, Miodragovića i Brzaka.

Jedan od najmlađih, ali i najpoznatiji čenejski salaš je Salaš 137. Tome je doprinela blizina autoputa i Novog Sada. Veliko renoviranje salaš doživljava 2003. godine, a firma Salaš 137 D.O.O. zvanično je otvorena u novembru 2006. godine.

U okviru Salaša 137 nalazi se restoran sa tradicionalnom vojvođanskom kuhinjom u kojoj se spremaju gibanica, carska pita, štrudla sa makom i orasima, bundevara, rinflajš sa pet sosova, rolovana teletina, teletina po sačem, ribić na kajmaku, salašarski sote, punjene tikvice …

Restoran je u tradicionalnom paorskom stilu sa puno starinskih detalja koji podsećaju na prošla vremena. Stolice, stolovi, klupe i drugi nameštaj skupljan je po Vojvodini. Bašta restorana je u hladovini stogodišnjih stabala oraha. Ovde se prvenstveno promoviše vojvođanska, a zatim i šira regionalna, pa i najpoznatija evropska kuhinja i njihovi specijaliteti. Dok je salaš funkcionisao po principu zatvorenog tipa, restoran je imao meni utvrđen unapred za čitav naredni mesec.

Na salašu se trude da hrana bude domaća i zbog toga imaju svoju farmu od 60 koza. Preradom mleka dobija se koziji sir koji prave sa tartufima, mirođijom ili orasima. Ćurkama, kokoškama, morkama, svinjama, kao i mlekom i jajima snabdevaju se sa komšijske farme. Jagnjetina, kajmak i goveđe pršute stižu sa Zlatibora, dok testa i hleb prave sami. Sa nekoliko salaša koji se bave organskom proizvodnjom stiže im povrće. Na jelovniku je salašarska daska, guščija pašteta, biftek rolnice, čekić, pečeni beli luk, grilovani sir, pohovane nogice, pa jela bez mesa – geršla sa pečurkama ili povrćem, sataraš, nasuvo, prebranac, pečeni patlidžan sa sirom i pečeni paradajz sa sirom. Za desert po izboru su šnenokle, jafa kolač, krempita, kolač od od sira, te baklave od oraha, maka ili višanja.

Salaš 137 za mnoge mlade parove bio je početak zajedničkog života, ugostio je brojne umetnike, ambasadore i poslovne ljude, a bio je i pozornica za umetničke promocije i snimanje spotova.

Porodica Volić na svom salašu bavi se edukativnim salašarskim turizmom, pre svega za decu nižih razreda osnovne škole. Kroz ovu specifičnu školu, najmlađi gosti uočavaju savremeni način života na salašu, ali i kako je moguće sačuvati običaje, tradiciju i stare zanate. U posebnoj radionici čak se mogu izrađivati igračke od kukuruzovine, plesti korpe, crtati na bundevama, razvlačiti testo, vesti i plesti…

Dida Hornjakov

Somborski salaši razlikuju se od drugih po tome što su grupisana staništa.

Među najpoznatijim je Dida Hornjakov salaš, u neposrednoj je blizini grada na salaškom naselju Gradina. Izgrađen je 1901. godine, a porodica Hornjak ga je kupila četvrt veka kasnije. Postojeći objekat, građen je kao kompleks objekata i sastoji se od: glavnog salaša, štale, letnje kuhinje sa pomoćnim prostorijama, čardakom, silosom, plevarom, svinjcima, šupama, kokošinjcem i par pomoćnih objekata u ekonomskom delu.

Salaš je sedište udruženja ljubitelja salaša i radionica starih zanata u kojoj je moguće sa majstorima raditi u ateljeu i osetiti duh stvaranja kroz tkanje, vez, slikanje ili izradu grnčarije.

Na Dida Hornjakovom salašu postoje različite varijante obilaska i konzumiranja domaćih specijaliteta. Uz malu dnevnu članarinu uz obilazak etno postavke na salašu, vožnja fijakerom, razgledanje i hranjenje domaćih životinja sleduje osveženje pripremljeno na tradicionalan salašarski način: domaća rakija, vino, sok od raznog voća, peciva po izboru: kiflice, pogačice sa čvarcima, sirom, krofne sa pekmezom, kisele gibanice sa makom, orasima, višnjama, sirom, slatke gibanice sa sirom, višnjama, jabukama, bundevom, razni sitni kolači: gurabije, medenjaci, vanilice, pite sa sirom, jabukama.

Za srednju dnevnu članarinu sledi osveženje i jela po izboru: paradajz čorba, krompir čorba, gra supa, paprikaš sa domaćim rezancima (svinjski, juneći, od petla, od patke), pasulj sa kobasicom, papula, nasuva (sa jajima, sirom, makom, prezlom, pekmezom, krompirom), barat file, krompirača sa kobasicom i krvavicom, krompir paprikaš sa valjušcima, kolači, kisele gibanice sa makom, orasima, višnjama, sirom, slatke gibanice sa sirom, višnjama, jabukama, bundevom, razni sitni kolači: gurabije, medenjaci, vanilice, pite sa sirom, jabukama.

Za veliku dnevnu članarinu na meniju je žuta supa (kokošija, morčija) sa jetrenim knedlama i flekicama, meso iz supe, garnirung od pirinča i iznutrica, bareno povrće i tri vrste sosa (paradajz, mirođija, višnje), pečenje po izboru – pohovano meso, fašir, punjena patka, guska i ćurka sa prilozima, kolači: kisele gibanice sa makom, orasima, višnjama, sirom, slatke gibanice sa sirom, višnjama, jabukama, bundevom, razni sitni kolači: gurabije, medenjaci, vanilice, pite sa sirom, jabukama…

Imanja, dvorci i kašteli

Zlatno doba salaša i prosperiteta salašarskog gazdovanja jeste period između 1890. i 1910. godine, kada je u bečejskom ataru registrovano 638 salaša. U to vreme Bečej je imao osam vetrenjača, sedam vodenica i četiri čarde raspoređene po važnijim putnim pravcima. Dobijali su nazive prema prezimenima svojih vlasnika. Bečejski salaši pripadaju zbijenom tipu salaša.

Posebnu grupu čine veliki salaš Bogdana Dunđerskog, današnji dvorac Fantast i Gombošev salaš. Mada postoje oprečna mišljenja o tome da li su ovo zapravo salaši ili imanja, odnosno dvorci i kašteli ova dva veleposednika, ipak se oni mogu svrstati u salaše jer poseduju sve objekte (doduše, mnogo bogatije opremljene) kao salaši i nalaze se izvan naselja.

Pred početak Drugog svetskog rata u okolini Srbobrana bilo je oko 900 salaša, što ne čudi jer je to teren gde je najplodnija zemlja u Evropi. Postojeći salaši su uglavnom oronuli, a novoizgrađeni više odudaraju nego što su uklapaju u predeo. Prema najnovijim podacima danas postoji oko 116 salaša. Najveća koncentracija salaša je na Segedinskom putu, gde se nalaze 42 salaša, na putu prema Vrbasu se nalazi 11, a na okolini puta ka Novom Sadu 15 salaša.

Na severu Bačke

Pre drugog svetskog rata samo Subotica je imala blizu 11.000 salaša. Postojali i pre turske najezde. Salaši severne Bačke nastali su na mestu srednjovekovnih sela.

Među najpoznatijim subotičkim salašima svakako je Rokin salaš, koji se nalazi na području Specijalnog rezervata prirode „Ludaško jezero. To je salaš sa stogodišnjom tradicijom i zaštićeni je spomenik kulture. Ekonomskih objekata na ovom salašu nije bilo, jer se vlasnik bavio samo prevozom čamcem okolnih salašara na susednu stranu jezera gde se nalazila škola, crkva, groblje i dom zdravlja.

Gastronomska ponuda Rokinog salaša podrazumeva tradicionalna jela i pića ovog kraja. Osim ribljih specijaliteta u ponudi su i jela iz furune, pripremana po starim receptima. Najveći deo voća i povrća koji se pripremaju na salašu, proizvodi se u vrtu uz okućnicu. Hrana se priprema po starim receptima. Peče se u otvorenoj peći, a piće se hladi u podrumima. Sve se proizvodi u sopstvenoj bašti i u okolini salaša, hrana čuva u arhaičnom podrumu, poslužuje se u autentičnim starinskim posudama.

Na salašu se organizuju ekološki kampovi i brojne radionice. Kao energenti koriste se drvo i sunčana energija iz solarnih ploča. Salaš predstavlja i svojevrstan edukativni centar iz oblasti zaštite životinja, posebno ptica.

Majkin salaš je tradicionalni vojvođanski restoran. Nalazi se na Paliću odmah pored Cvetnog salaša na imanju koje se prostire na površini od 20 hektara. Vreme na ovom salašu kao da je stalo – očuvani su stari predmeti, pokućstvo, kaljeva peć koja se i danas loži, crno-bele slike na zidovima, ćilimi, drveni stolovi i stolice, pravi etnografski muzej koji posetioca vraća na kraj 19. i početak 20. veka. Tu je i poljski đeram, letnja bašta sa stolovima i klupama, ljuljaška za decu, stogovi sena… Gurmani mogu da uživaju u dobroj krompirači, telećem perkeltu sa domaćim testom i sirom, pevčijem paprikašu sa knedlama, salašarskom pasulju, ovčijem paprikašu sa kupusom, svinjskim papcima, pečenoj patki ili pak možda pravoj ribljoj čorbi. Za sladokusce su obezbeđene domaće štrudle, gomboce, kompoti….

Cvetni salaš predstavlja spoj modernog i tradicionalnog, nalazi se pored Majkinog salaša i sastoji se iz nekoliko objekata izrađen u prepoznatljivom palićkom stilu – secesiji. Njegova specifičnost je smeštaj u 15 soba romantičnih naziva: Iris, Gerber, Ruža, Orhideja…. Tradicionalna jela koja su u ponudi na ova dva salaša su pevcev paprikaš sa knedlama, ovčiji paprikaš, teleći perkelt sa domaćim testom i drugi.

Zvonko Bogdan

U blizini jezera Ludaš, nedaleko od Subotice, a daleko od buke i užurbanosti, nalazi se Salaš Zvonko Bogdan. Salaš predstavlja muzej nekadašnjeg života u Vojvodini, oslikava život i karijeru Zvonka Bogdana, nudi mir i spokoj i prosto učini da gosti zaborave breme svakodnevice i uživaju u svojevrsnoj terapiji.

Ponuda hrane je ono što, u kombinaciji sa romantičnim ambijentom, ostavlja najjači utisak na goste: domaća supa od morke, jela ispod peke i neizostavne štrudle sa makom, višnjama i orasima.

Domaći viski

Mlađin salaš je na Dunavu u Begeču. Za ljubitelje domaće kuhinje, specijaliteti sa roštilja, ražnja, ispod sača, paprikaš iz kotlića. Posađeno je 1.500 sadnica, najboljih sorti voća od kojih se prave rakije od dunje, kajsije, jabuke, šljive i kruške viljamovke, povrh svega proizvode i domaći „Malt Whisky“.

Paorska zemljana peć

Katićev salaš se nalazi u mestu Deronje, pored šume Donja Branjevina-Deronje. Prilaz salašu ukrašen je voćnjakom i manjim ribnjakom. Izgrađen je pre osam decenija. Na salašu se nalazi i tipična paorska zemljana peć koja datira iz perioda kada su salaši zidani u vidu zemunica – pre oko 300 godina. U blizini salaša nalazi se jezero Provala, grad Bač i manastir Bođani iz 17. veka.